MONODRAMA

Sećam se pomešanog mirisa dunja što su se žutele na starom kredencu sa omamljujućim vonjem osušenog cveća od lipe razasutog na velikom slavskom astalu. Sećam se bajate tišine razlivene po gostinskoj sobi, vunenih čergi na minderluku, načete voštane sveće sa sličicom Svetog Mrate i čiviluka u ćošku na kome je avetinjski nepomično visilo stajeće odelo mojih roditelja seljaka.

U tu prostranu i glomaznu sobu sa zelenim linoleumom, u kojoj se čuvaju požutele tapije njiva i vinogarda – na čijim zidovima pored ikone kućnog sveca vise izbledele fotografije sa kojih se usiljeno i uplašeno osmehuju moji pradedovi – ušao sam u jesen 1976. godine sa olovkom i srednjoškolskom vežbankom iz književnosti, sa željom da na njenim praznim stranicama, naprasno i nehotice – zabeležim sve ono što me tišti, što mi nije jasno, što me muči i razdire…
Tako je nastao LED… Sa monodramom LED sam diplomirao na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju. Igrao sam je godinama širom tadašnje velike zemlje, preko hiljadu puta, u hladnim zadružnim domovima, bibliotekama, školama, fabričkim halama, na festivalima, u studentskim domovima, pod vašarskim šatrama – svuda gde su želeli da me slušaju i čuju priču o mladom moravskom seljaku Milivoju, koji je tada imao isto toliko godina koliko i Radoš Bajić – tek 23…
Danas, tri i po decenije kasnije, težak i trom – radujem se što LED živi svoj novi život. To što sam mlad i zelen, zanesen i uzbuđen nadolazećim  nepoznanicama života napisao te davne jeseni pod okriljem roditeljskog doma – novim, drugačijim, filmskim očima – danas čita neko ko je takođe mlad, onako kako on vidi i kako oseća…

Autor i reditelj filma LED  je moja ćerka – Jelena Bajić-Jočić. Ima li više spokoja i mira za oca i scenaristu? Rekao bih da nema…

Radoš Bajić
Prestupnog februara  2012. godine